Mekteb

Članci

I f t a r

Treće godine, nakon što su Šefko i Šida savili zajedničko gnijezdo, buknu rat. U jesen stadoše kružiti priče o ustašama, četnicima, partizanima, zavladala nesigurnost na sve strane. Zasad se sve to doživljavalo kao jeka dalekih topova jer Mehovci su bili u dobroj zavjetrini što se ticalo ratnih nesreća. Pa ipak, rat je i za njih bio samo - rat. Dolazila su s vremena na vrijeme zloslutna šaputanja: nestalo nekih ljudi, odvelo ih u po noći, niko živ ne zna ni ko ni kada. Nekoga ubili u po bijela dana! Iz udaljenijih mjesta istočne Bosne dolazile priče kao s vjetrom o svjetskim stradanjima. Sve crnja priča od crnje. Ljudi su se, pričajući ih, ježili, užasavali.

Bakalin Salihaga nagovori Šefku da bježi sa ženom i djetetom u čaršiju. Dade mu komadić urije uz rijeku da sagradi bajticu u kojoj će porodica stanovati. Kad su se Bulbuli smjestili Šefko je počeo da nosa na ramenima konop, dobro naoštrenu testeru i sjekiru. Konopac za prenošenje kabastih stvari a testeru i sjekiru za pilenje i cijepanje drva. Brzo se odomaćio i svijet ga upoznao. "Hajde, Šefko, ovo, hajde, Šefko, ono!..." Izgledalo mu je da su počeli bolje da žive nego na selu. Pa im se opet u onom ratnom kovitlacu činilo da s vremena na vrijeme lete, krile za onom zagonetnom svjetlošću što mamljivo izmiče ispred njih. A oni, željeli bi da je uhvate, da se provuku ispod duge kao što djeca maštaju, biće nasjretniji na svijetu! Dohvati ih s vremena na vrijeme neka strašna, opora vijest o ljudskim nesrećama i stradanjima, ali je oni brzo zaborave.

VRANDUK

Šefko je sve više opažao kako mu u Šidinim očima porasta ugled. Zadovoljno je mislio: životna vjetrometina ga bacila naglavačke, ali se on dočekao na noge! Nije Šefko bio više onaj seljačić, drvosječa iz Mehovaca, već gotovo pravi čaršinlija koji u njoj, Šidi, učvršćuje samopouzdanje i sigurnost. Pa se on, opažajući to, kočoperio kao gizdav horoz, uživao da gleda kako ga žena uvažava i ukazuje mu poštovanje. Nikome, činilo mu se, na ovoma svijetu, ne bi dozvolila da stane ispred njega po kakvim bilo vrlinama koje on, njezin Šefko, ne bi posjedovao a pogotovo što se tiče njegove sigurnosti i samouvjerenosti jednog pravog mužjaka: razrastao se i oplećatio!

Ali, što je ratni vihor dalje odmicao sve je manje bivalo za Šefku poslova. Oni dani kad je, tobože, nenamjerno, po džepovima zveckao parama, donosio velike naduvene somune pune vrućih ćevapčića, komade tahan-halve da se i Šida okusi i vidi šta je čaršija i šta svega u njoj ima - odoše u nepovrat! Nad čaršiju se sve više nadnosila sablast siromaštva, gladi. Carevali su: šverc, prevare, noćna pljačka, ubistva i otmice.

U takvim prilikama ih zateče i njihov treći ramazan u čaršiji. Prvi dani posta donijeli neko čudno zatišje. Niko ne traži Šefke da mu štogod uradi. Zalihe hrane u kući, ionako tanke, brzo se iscrpile. Sedmog dana ramzana Šefko ne zaradi ni jednog dinara. Stao na raskršću prema žitnoj pijaci (gdje su ga ljudi obično tražili) s "kozom" i testerom na ramenu, obazire se i očima nateže neće li ga ko pozvati, ali se niko ne pojavi. Svijet zaboravio na njega. A on zna, i siguran je u to, da nekome treba njegova testera i sjekira, njegove ruke, a ipak ga ne zovu. Velahavle! Ode pred gradsku džamiju, uze na šadrvanu abdest, ima dosta svijeta, ne bi li ga ko vidio. Ramazan je pa svijet i zaboravi da mu treba cjepar. Svi šute, prolaze u džamiju, neki dignu ruku i pozdrave ga šuteći, okuiše, pa se ne govori.

Pošto je sklanjao podne ustade i opet ode na raskršće. Da je išta zaradio, ostao bi da sluša mukabelu, da uživa u učenju Kur'ana..., ali valja donijeti kući šta bilo za iftar, žena i dijete čekaju na njega, nema im ko drugi donijeti osim on. Ugrijalo sunce, mozak da provri a on hoda, skloni se malo od pripeke uza zid, pa opet na rskršće.

Niko ne zove.

Ode i na ikindiju, treba mu da se i rashladi ledenom vodom i da obavi namaz.

Bližio se akšam... Obazire se, premišlja, gotovo je za danas, ostao je praznih ruku. Okrenu pokraj Asimove pekare. Usput će poviriti Salihagi u bakalnicu i zamoliti ga da mu pozajmi koju paru. Bakalnica bi zaključana i pekara je izbacivala somune. Svijet stoji u redu - kako koji somun izleti na tezgu, tako i ode. Požali se pekaru kako ništa nije zaradio a trebalo bi mu hljeba da ponese kući. Pekar ništa ne reče, već mu baci vreo somun koji se od vreline nije mogao držati u rukama. Kako mu je bacio somun Šefki se učini da je pomislio: Još i ti! Evo ti i idi sad, nije ovo carsko imare, već pekara u kojoj se ja znojim, valja i meni nahraniti čeljad!

Te neizrečene riječi pekarove i način na koji mu je bacio somun zakopali mu se u mozak pa ništa više ne vidi i ne čuje osim onih izmišljenih pekarovih riječi i one slike kako mu je bacio somun. Mora da je pekar u sebi još rekao: Allahselamet! Jest, sigurno je pomislio ako nije rekao! Ne zna Šefko da li se više stidio ili ljutio. Stid ga je da u zemlju propadne. Zar je na to spao? Na to da mu pekar Asim onako baci somun! Kako bi volio da mu sad ovaj isti somun zafrljacne natrag i kaže: fala ti, brate, sjetio sam se da mi je žena kazala da ne kupujem jer će ona potkuhati domaći somun (onaj hrskave rumene kore pa sav prekipio preko ćenara tevsije i na jednoj strani se raskokio, prosto zazinuo da se insan samo grohotno smije što je naki!).

Da, eto tako bi volio da kaže pekaru Asimu. Ne zbog Asima, ne, njemu svaka čast, već onako, nešto ga pritislo teško, hoće da ga u zemlju satjera. Što se Asima tiče, njemu fala i na ovome... Ovome! Pogleda u somun, hm! Kad se nema, moj Šefko, govorio je sam sebi, valja bataliti ponos, uhar je i ovaj somun, mada bi im jedva mogao doteći i za iftara kad bi bila još i jahnija i lonac i ćufte, a kamo li kad nema šta drugo.

Šefko zažmiri kao da ga je pritisla paklenska zubobolja. - Valja kući donijeti šta bilo! - tješio se. Ide on tako, nosi onaj somun i premeće ga iz ruke u ruku, dlanovi će mu od njega izgorjeti, gleda ga s jedne i druge strane, vrti glavom. Koraci ga nose naprijed a tijelo bi da ostane, da se vrati u čaršiju. Kasno! Kuda? Kako će na oči Šidi i djetetu! Bože!... Što ne zaiska od Asima još jedan somun, jedan im ne može biti ni za iftar, a šta će na sehuru, valja s nečim zapostiti! Dao bi mu Asim da je zaiskao. Opet gleda u onaj somun i vidi kao da je došao nekako manji nego mu se činio u prvi mah. Valjda kako se hladi tako se smanjuje. Pekarska posla! Koliko dadne! - jetko se nasmija.

Ide tako Šefko, zastane, nešto sa sobom govori, mrmlja, sad će opsovati, zateče se u toj misli, zna da ga nahuckava sotona, voli on insana da zavede. A moj post?! Dođe mu da se lupne iz sve snage šakom po ustima zbog one psovačke namisli. Danas ga je namučila i žeđ od dobro zamašćenog sehurskog tirita a sad osvojila glad. Škripuca zubima i zastenja: Bože, Bože! Gore mu je doći pred ženu praznih šaka i džepova nego što mu je bio post na ovome dugačkom ljetnom danu!

*****

Šida je čekala Šefku da se pomoli. Ugleda ga kako ide prečicom, preko urije. Istrča pred njega puna nade. Sad će, mislila je, skinuti s leđa pun zembilj bakaluka: meso, zelen, bijeli mrs, voće... Jest da je Šefko pozakasnio, uvalio se bezbeli u nekakav veliki posao, ali je već smislila u glavi šta joj je najbrže da spremi, vatra se razbuktala pa će za čas sve biti gotovo, stići će za iftara. Ako bude meso bez kosti, isjecaće ga na brzu ruku i ispržiti, pa na njega, puna masnog červiša, ubiti nekoliko jaja. Ako bude sira saviće palačinke, i slane i slatke. Stigla bi pocvrkati i tarhanu na mesnoj masnoći jer Šefko plaho voli pocvrkanu tarhanu...

Kad bi ovamo, a Šefko gotovo postiđeno gleda u Šidu, ne umije riječ jednu da prozbori. Zaturi šuteći onaj somun za nastrešnicu, neka ga tamo, ionako nema ništa čestito da dade ženi, pa neće ni onaj somun!

- Što ne dođe malo prije, moj Šefkete, da nam štogod spremim, ubrzo će, evo, i akšam, samo što nije? - žena udrobi onako iznebuha koliko, Šefki se čini, da štogod kaže, da živi u varavoj opsjeni da mu je na leđima pun zembilj koji se nešto snebiva da joj dade.

- Eno, spremito je! - uzvrati Šefko promuklo.

- Zar ništa više nejma, Šefko?

- Ima, ima, kako da nejma! U dragog Boga svašta ima pa daje kome hoće! - uzvrati Šefko i dalje promuklo. - Danas me nešto nije šćelo... - okreće glavu od žene i gleda nekud preko urije. Uze ispred vrata ibrik i pođe pod riječnu obalu na studenac da zahvati ledene vode za piće. Ako nema obilata iftara da se makar dobro napije vode i osveti se onoj žeđi što ga je cio dan mučila. Sjećao se kao je Šida Š pred njega turala tirit da se on dobro najede, trebaće mu u teškom poslu a za nju je, mislila je, lahko. A kakav je posao radio?! Učini mu se da će mu suze gruhnuti na oči i poškropiti ga po cijelom licu od golemog jada.

Kad se vraćao s punim ibrikom vode, ugleda kako se iz Hošina sokaka zajurio pas prema njihovoj bajti. Da nije jurio i očima nanišanio u onaj somun ispod nastrešnice na bi on ni obraćao pažnju na psa. Zar ih je malo bilo na uriji, osobito kad ih osvoji kucanja. Razmile se po onim rupčagama odakle je Salihaga prodavao svijetu šljunak, proći se ne može od njih! Ali sad je ovo bilo nešto drugo. Odmah je predosjetio šta će biti sa somunom. Kao da mu neko kaza. Garov se zaskoči, zgrabi u zube onaj somun ispod strehe i izgubi se između svijeskih avlija. Šefko se ukipio pa samo gleda šta bi. Kad je došao sebi i potrčao, nije više bilo ni psa ni somuna. Zurio je između mirnih kuća sa kojih su se dizali plavičasti dimovi, zurio i nemoćno klimao glavom, bez nade, dotučen i u onom stanju kad sve kočnice popuste a čovjekom ovlada zvijer. Gadljivo opljunu i podiže glavu ravnodušnim nebesima na kojim se odsjenjivao večernji sunčev purpur na zalasku.

- Pa, Bože!... Šta je ovo!? - uzviknu jarosno. Ja i moja Šida smo Tebi postili! Nije li hodža Ragib vazda govorio da je post Tvoj i da ćeš Ti za njega posebno nagraditi postače? Pa šta ovo sad bi? Ništa zar drugo da nejmamo za iftara osim ono somuna, pa i njega da odnese cukac!

Šefko se sav zakocenuo od huje, zažmirio i škripio zubima. Oko njega naokolo carevala je tišina i ravnodušnost. Stiskao je u ruci onaj ibrik pun vode i mislio bi li sada i njega zavfrljacio preko urije, pa kad nema somuna nek nema ni vode. Suze ga opekoše u očima kao ljuto sirće po ljutoj rani. Stislo mu se u glavi, čini mu se da će mu se čelo istaviti, gleda oko sebe i doista ne zna šta bi.

U magnovenju ugleda kako iz sokačića izbiše dječak i djevojčica, zametnuti uzlovima i tevsijama. Uzahnim nogostupom djeca se zaputila prema njegovoj bajti i zaustaviše se pred vratima. Gledaju jedno u drugo i jedno drugo nagovara da zakuca na vrata.

- E, djeco? - Šefko se prenuto javi sa bašče.

- Babo i majka poslali iftar...

Šefko poskoči, pritrča vesela lica i suznih očiju kao kakav dječak te stade od djece preuzimati zavežljaje. Pošto ih poreda uza zid, opazi u peškiru tri somuna sa Asimove pekare. Okrenu glavu prema dječaku s licem punim neočekivane vedrine i milošte pa će koliko da nešto kaže:

- Ovo si i ti bio u Asimovoj pekari?

- Nisam... Bio je amidža Salih.

- ‘Ačiji ste vi - Šefko upita mada je već znao čija su djeca.

Djeca kazaše: Hadže Šeherćehajića.

- Aaaa... E, nek ste živi i zdravi, lijepa moja djeco... Selam ćete babi i materi... I nek im bude kabul post! - Šefko će tronuto.

- Majka je rekla da sudi ostanu, sutra ćemo doći da nosimo - reče djevojčica, još nešto promrmljaše i odskakutaše. Tek što su zamakli za kuće izađe Šida i ugleda jela koja je Šefko upravo pregledao otkrivajući jedan po jedan sahan. Pošto vidje jela, Šida uskliknu kao razveseljen bolesnik:

- Znala sam ja, Boga mi, moj Šefkete, da si se ti sa mnom šalio! Kako će biti da ti dođeš kući praznih šaka! I po vrhu donio sve gotovo! E, ja se tome baš nisam nadala... - govorila je Šida i pljeskala nadlanicama ispred lica, gladna i puna neke slatke euforije koja se razlijevala po njoj, prijeteći da je potopi.

Šefko se smješkao. Nije imao snage da sasvim skrije zbunjenost kroz koju su mu navirala izmiješana osjećanja zahvalnosti a potom stida zbog malopređašnje malodušnosti. Spontano je izgovarao: - Bože, Tebi slava i hvala!... Oprosti mi malopređašnju huju, ja sam slab!

Šida nije opažala šta se dešava sa Šefkom, već se radovala što se bližio akšam i što ih čeka tako obilat iftar. Izmučena glađu kojoj je bio uzrok tanak ručak na sehuru, a radi odricanja da bi Šefko bio što sitiji, veselila se kao dijete.

- Ah, Šefko, vidi, nejma onog somuna! - Šida se iznenadi.

- Šuti, odnese ga nekakav gladan cukac. Njegova nafaka... Njegova! Zna dragi Bog šta je za koga!

- Ah, ah!... - čudila se Šida. - Bog dragi zna koliko je siromah bio gladan. Beli će se najesti. I neka će jel de, Šefko... Sevap nam je - njiše glavom Šida, raznježena i plačna u isto vrijeme.

Pošto zajednički unesoše jela u malu sobicu što je mirisala na osušenu mentu, Šefko opra ruke na koje mu je Šida poljevala vodu iz ibrika, i sjede za omalu siniju. Šida poredala sahane po vrućoj plati dobro založena šporeta da se podgriju umaci i pita pa i ona sjede.

Šefko primaknu ibrik sa studenom vodom da, kad pukne top sa Pobrđa, raskvasi osušeno grlo i rashladi postačku dušu.

Nakon što su progovorili nekoliko riječi o dugačkom vrelom danu, na visokoj kopljastoj munari čaršijske džamije zacvariše se kandilji a za njima puče top.

Za porodicu Bulbul započe iftarsko slavlje...

 

 

Ejub Todorovac

 

Copyright © 2013 Rijaset Islamske Zajednice u BiH